Koliko nas ograničavajuća i stečena uverenja mogu ograničavati da se razvijamo lično i profesionalno i koliko mogu ograničavati našu decu ukoliko im svesno ili nesvesno nametnemo naša uverenja?

Bila ona pokretačka ili ograničavajuća, uverenja su toliko moćna, a toga nismo ni svesni.

Uverenja su naše misli u koje mi verujemo, da nešto možemo ili ne možemo.

Uverenja mogu biti stečena od strane roditelja, okoline, ali i rezultat naših iskustava.

Ukoliko verujemo da nismo sposobni za nešto, mi ćemo se tako i ponašati i nećemo se ni truditi da razvijemo tu sposobnost. Ukoliko verujemo da možemo  da se osposobimo za to, mi ćemo naći rešenje da razvijemo tu sposobnost.

Uverenja koja smo stekli od naših roditelja možda i nisu pogrešna jer su njima koristila, ali ako ta uverenja nama ne koriste i ne podstiču nas na akciju, već nas ograničavaju da se razvijamo, onda mi ta uverenja treba da menjamo.

Primer:

 „Ja ne mogu da budem dobar fudbaler jer niko iz moje porodice nema talenat za fudbal“.

„Ja ne mogu da radim taj posao jer nemam odgovarajuće  sposobnosti“.

„Svi muskarci su loši jer varaju“.

„Moram da ostanem u braku sa partnerom zbog dece, iako nam je brak loš“.

To su sve demotivišuća, stečena i ograničavajuća uverenja… 

Većina ljudi je neuspešna i nezadovoljna, jer su usvojili neka uverenja koja ih samo ograničavaju i ne mogu da napreduju. Kako da nešto pokušam da uradim, ako verujem da neću uspeti. U samom startu je demotivacija prisutna i naravno da čovek neće ni da pokuša.

Dobra stvar kod uverenja je što se mogu menjati.

Na osnovu naših uverenja mi pravimo spisak naših vrednosti na osnovu kog svesno ili podsvesno delamo tj. ostvarujemo rezultate, bili oni dobri ili loši.

Ako je moje uverenje da ja ne mogu da napredujem u karijeri zato što u firmi u kojoj radim svi dolaze preko veze, na mom spisku vrednosti neće stajati napredak u karijeri, jer sam sebe već ograničila da ne mogu da napredujem i ja se ni ne trudim da napredujem.

Ne možemo realizovati svoje lične i karijerne ciljeve dok ne preispitamo sebe kojim uverenjima se vodimo.

Deepak Chopra, osnivač American Association Medicine, opisao je eksperiment koji je urađen sredinom osamdesetih godina na Stanford univerzitetu. U eksperimentu je učestvovala grupa 70-godišnjaka, koja je provela 30 dana u okruženju koje je bilo potpuno izjednačeno sa pedesetim godinama. Sve je bilo kao pre trideset godina: novine koje su dobijali da čitaju bile su iz tog perioda, svi filmovi i vesti koje su gledali bile su iz tog perioda, kao i muzika koju su slušali.

Na početku i na kraju eksperimenta bila im je merena misićna masa, krvna slika, snaga, težina…

Zadivljujuće je da je samo nakon 30 dana njihovog verovanja da zaista žive u tom periodu kada su bili 20 godina mlađi, došlo do njihove mentalne i fizičke promene. Zaustavljen je proces starenja, krvna slika im je bila bolja, fizički su bili dosta aktivniji i pokretljiviji.

Da li vam je sada jasno kolika je moć naših uverenja, na osnovu kojih mi delamo?

To su nametnuta korisna uverenja.

Priča o šunki

Pita suprug svoju partnerku zašto svaki put kada sprema šunku odseca oba kraja, supruga kaže da je tako radila i njena mama. Suprug pozove taštu i pita to isto pitanje, a tašta mu odgovori da je to zato što je to radila i njena mama. Suprug onda pozove taštinu majku i upita je isto to pitanje. Taština majka mu reče: „Zato što mi je bio mali tiganj“.

Ova priča govori o stečenim pogrešnim uverenjima, koja su nekome tada bila korisna, ali posle nekome i nisu.

Šta god mislili da možemo ili ne možemo, u oba slučaja smo u pravu.

Priča o slonu

Prolazi čovek pored cirkusa i ugleda ogromnog slona koji je vezan za jednu nogu lancem. Očigledno je da ga jednim trzajem može lako pokidati, ali slon to nije činio. Čovek upita dresera slona kako je moguće da slon ne može da iskida taj lanac kada je očigledno da može. Dreser slonova mu odgovori da je taj slon vezan za taj lanac još od kada je bio beba i da je tada pokušao da ga istrgne, ali nije uspeo. Slon se i dalje posle toliko godina vodi uverenjem da ne može da iskida lanac.

To su uverenja stečena iskustvom, koja su tada imala smisla, ali više nemaju.

Stečeno uverenje iz nekog iskustva, koje je u tom trenutku izazvalo bol nas u kasnijem dobu može ograničavati da ponovo nešto pokušamo jer imamo strah da će nas opet zaboleti ne shvatajući  da smo se promenili i da nas taj potez sada neće boleti već da  samo možemo osetiti zadovoljstvo.

Ljudi se često vode time ko su bili ranije i šta su tada mogli ili nisu mogli i takav način razmišljanja ih sprečava da pokušaju, sprečava ih da se upuste u predivnu avanturu ličnog razvoja koja će im promeniti pravac razmišljanja, a samim tim i njihov život. Jer ako stalno radimo isto dobijaćemo iste rezultate.

Potrebno je promeniti način na koji nešto radimo.

 

Neki ljudi nisu razvili sposobnost  samodiscipline, samomotivaciju i samopouzdanje koji se razvijaju tako što se svakodnevno radi na ličnom i profesionalnom usavršavanju putem edukativnih seminara, radionica i čitanjem korisnih knjiga. Neki ljudi o sebi misle da su beskorisni i da oni ne mogu da postižu bolje rezultate od tih koje već postižu i ako čovek zaista u to ubedi sebe, može se naći u stanju nemoći za bilo šta.

Ono što um usvoji kao istinu, telo počinje u skladu sa time i da se ponaša – nemoćno. Taj termin u psihologiji se zove  –  naučena bespomoćnost. Ako prihvatite ovakvo uverenje o sebi, vi počinjete da unosite opasan otrov u svoj sistem, što je najbliže stanju emocionalne smrti. Ako vi o sebi mislite da ste beskorisni, pa šta će drugi misliti o vama?

Dobra stvar je što se sva ograničavajuća uverenja mogu promeniti. Naravno da je za to potrebna pomoć stručnjaka, kroz edukativne knjige i radionice na kojima možete  dobiti materijal za rad na sebi.

 

Autor teksta: Bojana Stanković

Ukoliko imate nekih pitanja na ovu temu, možete mi pisati na mail institutedepa@gmail.com

Ovaj tekst je zaštićen autorskim pravima (Bojana Stanković). Za korišćenje delova teksta, potrebno je da nas kontaktirate putem mejla: institutedepa@gmail.com